Zbog čega imamo sličnosti sa svojim roditeljima? Šta sve oblikuje naše ponašanje? Kako ljudi uče jedni od drugih? Kako se prenose vrednosti kulture u kojoj živimo? Ovo su neka od pitanja koja već dugo zaokupljaju pažnju ljudi. I dok je danas nesumnjivo da sve karakteristike ljudskog ponašanja imaju naslednu osnovu koju dobijamo od roditelja, takođe je potpuno jasno da ona nije dovoljna da objasni razlike među ljudima u brojnim psihološkim osobinama. Iako se nasledna osnova često pogrešno shvata kao fiksna, geni ne ostvaruju samo nepromenljive efekte zapisane u našem DNK kodu, već i efekte koji se nazivaju otvorenim i odnose se na mogućnost za učenje i primanje informacija. Te informacije možemo sticati iz različitih izvora. U kontaktu sa sredinom koja nas okružuje učimo po modelu drugih, stičemo znanja o raznim pojavama, usvajamo različite veštine i sl. Među tim uticajima sredine svakako važnu ulogu igra kultura u kojoj odrastamo. Ona nam, preko onih koji su njeni prenosioci, pruža informacije o poželjnim i prihvatljivim ponašanjima i vrednostima, tj. o načinima na koje je prihvatljivo ispoljiti određene dispozicije koje posedujemo. Zato se možemo zapitati kako se prenose kulturne vrednosti i značenja s jedne generacije na drugu, odnosno kako se odvija proces koji se u nauci naziva kulturna transmisija ili prenos.
Dakle, kulturna transmisija može da se posmatra kao proces putem koga se odvija reprodukcija kulture u svakoj sledećoj generaciji. Međutim, to je samo jedan njen aspekt jer je u pitanju selektivan proces. To, na primer, znači da nam naši roditelji ne prenose sve što je nasleđe jedne kulture, već onaj deo kulturnih obrazaca koji su sami usvojili kao deo ličnog sistema vrednosti. Takođe, to mogu činiti manje ili više nameravano i planirano.
Način na koji se vrednosti, znanja i običaji koji dominiraju u jednoj prenose na sledeću generaciju naziva se međugeneracijska kulturna transmisija. Ko sve prenosi ove vrednosti i obrasce? Prenosioci su brojni i obuhvataju sve one osobe, organizacije i institucije koje, direktno ili indirektno, ostvaruju uticaj na naš razvoj. U nauci se obično razlikuju tri tipa kulturne transmisije. Vertikalna transmisija se odvija između roditelja i njihove dece i ona predstavlja okosnicu celog ovog procesa. Kosa transmisija funkcioniše kroz različite društvene institucije, vršnjake naših roditelja i slične uticaje. Horizontalna transmisija dešava se među vršnjacima, koji takođe prenose određene vrednosti jedni drugima. Međutim, psiholozi se obično u istraživanjima fokusiraju prvenstveno na transmisiju koja se događa između roditelja i dece. Oni često proučavaju vezu između različitih karakteristika roditeljstva i osobina i ponašanja deteta. U bihejvioralnoj genetici se u cilju proučavanja kulturne transmisije primenjuje prošireni porodični blizanački dizajn, koji obuhvata blizance, njihove roditelje i braću i sestre. On omogućuje da se razdvoje efekti gena od efekata transmisije kulture. Do sada su istraživanja u ovoj oblasti ukazala na efekte kulturne transmisije na različite karakteristike, kao što su religioznost, politički stavovi, antisocijalno ponašanje, maloletnička delinkvencija, konzumiranje alkohola i cigareta, kooperativno ponašanje i drugo. Prošireni porodični blizanački dizajn primenjuje i tim projekta GENIUS.
Ali, šta omogućuje roditeljima da prenose vrednosti i ponašanja na svoju decu? Postoje neki biološki uslovi za odvijanje ovog procesa. Jedan od njih se odnosi na univerzalnu potrebu za sigurnošću i privrženošću novorođenog deteta, koja se u psihologiji naziva afektivnom vezanošću. Ovom potrebom i obrascima koji su rezultat njenog adekvatnog i neadekvatnog zadovoljavanja posebno su se bavili psiholozi Džon Bolbi, Meri Ejnsvort i još neki. Ukoliko osobe koje brinu o detetu (a te osobe su najčešće roditelji) zadovoljavaju potrebu deteta za afektivnom vezanošću na odgovarajući način, dete razvija siguran obrazac afektivne vezanosti i može da istražuje svoju okolinu, što je jedna od osnova kulturnog učenja. Osim toga, roditelji mogu prenositi i sam obrazac afektivne vezanosti na dete - ono uči kakvi su odnosi među ljudima i kako se oni uspostavljaju i održavaju, uči da vrednuje sebe i druge, i takav obrazac će potencijalno prenositi na sopstvenu decu. Drugi važan preduslov jeste biološki zasnovana sposobnost za empatiju, razumevanje namera drugih ljudi i imitaciju. Na sve ove biološke preduslove nadovezuju se različiti vidovi učenja. Tako imitativnim učenjem, ugledanjem na roditeljske i neke druge modele dete može da usvaja različita ponašanja, veštine, ali i uloge i stavove. Učenje po instrukcijama takođe omogućava detetu da usvaja različita znanja i veštine. I mnogi drugi mehanizmi i oblici učenja zastupljeni su u ovom procesu - na primer, okolina reaguje pohvalama, nagradama, kaznama na ponašanje deteta, tako ga informišući o tome koja ponašanja su poželjna a koja ne.
Ali, da li se transmisija kulture odvija samo u jednom smeru? Kakva je uloga deteta u tom procesu? Budući da tokom detinjstva odnosi između deteta i njegovih roditelja nisu simetrični, jer ono zavisi od njihove brige i resursa, često se na međugeneracijsku transmisiju kulture gleda kao na jednosmeran proces. Drugim rečima, smatra se da roditelji prenose neke obrasce koje dete pasivno usvaja. Međutim, situacija je daleko složenija. Između deteta i roditelja odvija se interakcija koja se zasniva i na roditeljskim ciljevima i očekivanjima, ali i na aktivnoj ulozi deteta koje raspolaže nekim namernim procesima učenja i imitacije, kao i nekim nasleđenim dispozicijama. Dete aktivno učestvuje u ovom procesu tako što tumači, vrednuje, prihvata ili odbacuje poruke roditelja. Osim toga, i detetovo ponašanje utiče na način na koji roditelji komuniciraju s njim. Zato je za uspešnu transmisiju veoma važan kvalitet odnosa između roditelja i deteta. Dete koje se oseća prihvaćenim i svoje roditelje smatra adekvatnim modelima će verovatnije usvojiti roditeljske vrednosti nego ono koje se oseća odbačenim ili koje smatra drugačije modele u svom okruženju adekvatnijim ili privlačnijim.
Međutim, nisu samo rani odnosi važni za usvajanje kulturnih vrednosti. Odnosi roditelj-dete su često najdugotrajniji odnosi u našim životima i razlikuju se od drugih odnosa koje formiramo. Njihov kvalitet se menja tokom života, što se takođe odražava na proces transmisije kulture. Vremenom ovaj odnos može da se transformiše u simetričan, što se najčešće i dešava u odraslom dobu. Međutim, ova transformacija obično ne teče "glatko" i često je povezana sa sukobima, naročito tokom adolescencije. Sukobi se obično dešavaju zato što su ciljevi socijalizacije dvostruki. Naime, roditelji teže da uspostave samostalnost svoje dece, ali istovremeno teže i da deca usvoje njihove vrednosti. Iako ovi ciljevi mogu delovati kontradiktorno, zapravo je veza sa roditeljima važan preduslov za proces individuacije, jer ona predstavlja osnovu za razvijanje različitih odnosa koje ostvarujemo kroz život. Ali, tokom ovog procesa kroz razvojne promene ne prolaze samo deca, već i roditelji. Njihova uloga prestaje da bude vezana za primarnu negu deteta i sve više je usmerena na potpomaganje njegovog daljeg razvoja.
Iako su najvažniji, roditelji nisu jedini prenosioci kulture. Tokom razvoja osobe kosi i horizontalni kulturni prenos sve više dobija na značaju i on može, između ostalog, i da ublaži vertikalnu transmisiju. Na primer, vršnjačka grupa može imati značajne uticaje i oni mogu da se razlikuju od roditeljskih. Takođe, sam odnos između roditelja i deteta menja svoj karakter i kvalitet tokom života, pošto se u srednjem odraslom dobu uključuje više generacija: stariji roditelji, njihova odrasla deca i njihovi unuci. Ovo je naročito karakteristično za savremeno društvo u kom je produžen životni vek, te odnos između roditelja i dece obično traje više decenija.
Kulturna međugeneracijska transmisija bi mogla da se shvati kao proces čija je funkcija održavanje kontinuiteta neke kulture. Međutim, ona može da se shvati i kao proces tokom koga se kulturne vrednosti menjaju kod svih generacija koje učestvuju u ovom procesu. Tako u kulturnom kontekstu koji se brzo menja, kao što je to slučaj u savremenim društvima, deca i adolescenti koji usvajaju te izmenjene vrednosti mogu uticati na promene vrednosti, uverenja i ponašanja svojih roditelja. To znači da se i smer prenosa može menjati. Jer, kulturna transmisija se odvija u širem kontekstu i brojni činioci tog konteksta mogu da je podstiču ili ograničavaju. Na primer, socioekonomske i kulturne promene i različite društvene krize mogu ograničavati prenos vrednosti s jedne generacije na drugu. Ali, kulturni kontekst je važan iz još jednog razloga: on može uticati i regulisati odnose roditelj-dete tokom životnog veka. Tako se, na primer, u nekim kulturama neguje nezavisnost, pa je u njima osoba sklonija da sebe doživljava odvojeno od drugih. U drugim kulturama više se neguje međuzavisnost, pa osoba sebe u većoj meri doživljava kao povezanu sa drugima, posebno sa članovima svoje porodice. Ovakve kulturološke vrednosti utiču na različite aspekte odnosa roditelj-dete, kao što su međusobna bliskost, kontrola i autonomija. Tako su u mnogim istočnoazijskim kulturama odnosi između roditelja i dece hijerarhijski ustrojeni i te uloge vrlo jasno podrazumevaju određena ponašanja i međusobne obaveze, što je povezano sa međuzavisnošću. Kros-kulturne studije pokazuju da isto ili slično ponašanje roditelja nema isto značenje u različitim kulturama. Na primer, strogo kažnjavanje dece smatra se štetnim za razvoj deteta u zapadnim kulturama, dok se u tradicionalnim kineskim porodicama pozitivno vrednuje. Adolescenti iz Japana i Indonezije izveštavaju o više roditeljske kontrole nego njihovi vršnjaci iz Nemačke, i istovremeno o skladnijim odnosima roditelj-dete. Takođe, pokazalo se da se japanski adolescenti osećaju odbačeno od strane roditelja kada doživljavaju slabu roditeljsku kontrolu, što nije bio slučaj sa mladima iz Nemačke. Ovo sugeriše da roditeljstvo i njegove efekte treba posmatrati u kontekstu kulture u kojoj se ispoljavaju.
Dakle, iako smo svi jedinstvena ljudska bića, u nekim aspektima osobina, vrednosti i ponašanja smo slični svojim roditeljima. Roditelji na nas prenose gene i obezbeđuju nam porodičnu sredinu u kojoj odrastamo, ali oni takođe prenose i kulturna značenja, znanja i vrednosti kulture u kojoj živimo. U tom procesu prenosa kulture oblikujemo se i menjamo, ali se menjaju i naši roditelji i naš međusobni odnos.
dr Dušanka Mitrović, psiholog
redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu