Hipotetički, kada biste počinili zločin da li biste ga smatrali savršenim ako vas niko nikada ne poveže sa njim ili da je opšte poznato da ste ga počinili, ali da sticajem naučnih i pravnih okolnosti nikada ne možete biti optuženi? Ako ste monozigotni, odnosno jednojajčani blizanac onda imate odlične predispozicije za drugi tip savršenog zločina, a dokaz za to su blizanci Hasan i Abas O., čije puno prezime nećemo saznati iz pravnih razloga.
Vraćamo se u 2009. godinu, u Berlin. Nedelja 25. januar, miran dan, rani jutarnji časovi, trojica maskiranih muškaraca neprimetno, ali veoma precizno, spuštajući se preko užeta i izbegavajući lasere koji detektuju pokret i aktiviranje alarma, ulaze u KaDeWe (Kaufhaus des Westens), luksuznu robnu kuću u kojoj se nalazi prodavnica nakita Christ, koja im je tog jutra bila željena destinacija. Iz prodavnice iznose pre svega jednu punu torbu raznog skupocenog nakita, kao i luksuznih satova, ali im to nije bilo dovoljno. Vraćaju se kako bi napunili još jednu torbu, što se kasnije jasno videlo na snimcima nadzornih kamera. Na kraju krajeva, kad su već tu, zašto da ne? Utvrđeno je da su ukrali ukupno između 5 i 6.5 miliona evra u raznom nakitu i luksuznim satovima. Pljačka velikih razmera u kojoj niko nije povređen, u kojoj nisu ostavljeni otisci jer su počinioci nosili rukavice i činilo se da će ovo biti savršen zločin čiji počinilac nikad neće biti otkriven. Ali ipak, počinioci su napravili jednu veliku grešku. Ušli su u KaDeWe sa 6 rukavica, a ipak izašli sa 5. Organima reda se činilo da je ovo dovoljno dobar dokaz, a toliko puta je i bio, za pronalaženje počinioca i njihovo izvođenje pred pravdu.
Zašto je jedna rukavica nađena na mestu zločina toliko bitna? Jednostavno, u njoj se nalaze mogući dokazi koji mogu da povežu osobu sa zločinom, odnosno da je smeste u to vreme na mesto zločina. Detaljnim laboratorijskim analizama utvrđeno je da se u njenoj unutrašnjosti nalazi uzorak znoja, i već tada se mislilo da će se ovaj slučaj bez velikih poteškoća privesti kraju, jer ne bi to bilo ništa novo, naizgled savršen zločin u kom se slučajno napravila jedna fatalna greška, koja uz razne analize za koje su zaslužne biologija i tehnologija, dovode do potrebnih dokaza koje otkrivaju počinioca. Nebrojano puta već viđen scenario.
Analiziran je uzorak znoja koji je pronađen u rukavici i iz njega je izvučen DNK. Da, nauka je toliko napredovala da je dovoljan toliko mali uzorak kao što su kapljice znoja za izdvajanje DNK. Ostao je samo još jedan korak, da se DNK nađen na mestu zločina poklopi sa DNK iz baze onih koji su već osuđivani i koji imaju dosije. To se i desilo i to u duplo većoj meri od očekivane. Pitate se kako je to moguće? Poklapanje nije pokazalo samo jedan rezultat, jedno poklapanje, već dva, u tom momentu 27-godišnje blizance Hasana i Abasa sa pozamašnom kriminalnom istorijom koja datira još iz njihovih tinejdžerskih dana. Jedan DNK je doneo dva poklapanja, džekpot? Ili pak ne.
Blizanci Hasan i Abas O., uhapšeni su 11. februara 2009. godine, ali to je ujedino bio i početak i kraj bilo kakve pravne akcije protiv njih. Naime, monozigotni blizanci, kakvi su braća Hasan i Abas O., pored toga što dele istu krvnu grupu, dele i ono što je za ovaj slučaj najbitnije, 100% genskog materijala, zbog čega je analiza pokalaza da DNK sa mesta zločina pripada i Hasanu i Abasu, iako je samo jedan od njih dvojice nosio tu rukavicu. Naizgled lak slučaj pretvorio se u noćnu moru za policiju i pravni sistem, jer pravni sistem nalaže da se svaki kriminalac osudi ponaosob, što je u ovom konkretnom slučaju značilo da nije moguće smestiti oba blizanca na isto mesto zločina na osnovu samo jedne rukavice i jednog posebnog DNK uzorka. Jednostavno bio je ovo ćorsokak za policiju. Nije moguće dokazati kome pripada rukavica nađena na mestu zločina, jer ne postoji ni jedan drugi dokaz koji bi dao objašnjenje. Policija je neprestano tragala za bilo kakvim otiskom prsta, jer je otisak prsta jedinstven za svaku osobu, pa čak i za monozigotne blizance, što bi pružilo potrebne informacije o tome koji je od braće bio na mestu zločina, ali jedini dokaz, za nekoga na sreću, a za nekoga na žalost, je bila i ostala ta rukavica i taj DNK uzorak. Velika je verovatnoća da su obojica počinila ovaj zločin uz treću misterioznu osobu. Na kraju, postavlja se pitanje da li je ta rukavica slučajno ostala na mestu zločina ili su je braća blizanci namerno tamo ostavili, kako bi nam pružili savremenu priču za izreku ,,baciti rukavicu u lice”?
Čini nam se da nećemo nikad saznati. Ukradena roba nikada nije pronađena kao ni treći počinilac, ako pretpostavimo da su prva dva pronađena i da su to upravo blizanci O. Hasan i Abas nisu davali nikakve komentare vezane za ovaj slučaj osim da su ,,ponosni na nemački pravni sistem i da mu se zahvaljuju”.
Tačnije, da se ovo desilo u bilo kojoj drugoj državi, pa čak i u Srbiji, Hasan i Abas bi mogli da daju istu tu izjavu zahvaljujući se, na primer pravnom sistemu naše države ili bilo koje druge države. Iako cela ova situacija deluje kao neverovatna slučajnost, širom sveta su se ipak dešavale slične situacije sa monozigotnim blizancima, sa istim ishodom kao u slučaju braće O., jer DNK test, odnosno nedostatak koji uobičajeni DNK test ima kada su u pitanju jednojajčani blizanci, predstavlja svojevrsnu rupu u zakonu u ovakvim slučajevima. Ipak, nauka napreduje i u prethodnoj deceniji su rađeni DNK testovi koji ipak mogu da razlikuju monozigotne blizance, ali su ti testovi izuzetno zahtevni, pre svega finansijski, i nisu optimizovani za svakodnevnu upotrebu. Svakako, koliko god situacije kao što je ova zvučale zanimljivo, kriminalci su ipak na slobodi, a s obzirom na to da pravni sistem bez nauke ne može da pruži rešenje, nadamo se da će nauka naći način da napreduje dovoljno da pruži odgovarajući epilog za ovakve slučajeve.
Luka Vučićević
naučnik-volonter GENIUS projekta
student Odseka za pedagogiju, Filozofskog fakulteta u Novom Sadu